Знаш, љубави, кад на тебе помислим,
нешто ми телом таласе ствара,
задрхте ми руке док поруку пишем,
а глава се у вртлог мисли претвара.
Да, волим те, као да смо скупа,
сам често нежно ти изговарам име,
срце почиње све брже да лупа,
а стрепи само, не заборави ме.
Још јуче, уствари, нисмо се знали,
ал' погледом једним све си ми рекла,
за срећу требају тренуци мали,осећања бујица из нас је потекла.
Слутио нисам да ћу те срести,
сад без тебе једва некако дишем,
кроз затворен прозор у даљину гледам,
и увек нову поруку ти пишем.
И свака нова је као она прошла,
ни сам не знам како да одолим,
по стоти пут ти шаљем исте речи,
да те љубим, мазим и волим.
Добро јутро да ти пожелим,
лепе снове и пријатан сан,
тренутак сваки би са тобом да делим,
јутро и вече, ма баш цели дан.
А кад се питаш где смо то сада,
сусрету нашем новом се весели,недај срећо никад да нестане нада,
судбина је хтела, и ми смо хтели.
Нема коментара:
Постави коментар