Pokušavala je da vrati vreme unazad, da se seti prvog, bolnog trenutka kad je ostala sama i kada je shvatila da je svemu došao kraj. Želela je da bar na tren otvori srce i dušu i kaže ljudima da je i ona nekada bila srećna osoba koja se radovala svakom novom danu i koja je hrabro išla kroz život. Nije uspevala.

Sama sebi je, kao najveći neprijatelj, branila da zadire u najintimnije i najlepše uspomene i skrnavi ih. A znala je da su tu, u njoj i oko nje. Njih je disala, sanjala i živela svakoga dana. Čuvala ih je kao najveću svetinju koju je jedino ona imala pravo da vidi! Bojala se da ako bi ikad otkrila svoju tajnu da bi ona zauvek nestala! A ona to nije želela. Nije htela da zaboravi i izgubi jedinu oazu „sreće“. Svoje utočište i svoj pakao!

U svom imaginarnom svetu i dalje je volela i bila voljena. Svakog jutra je budio nežni dodir ruke i tihi šapat „Dobro jutro, spavalice“. Tek kada bi joj te reči doprle do svesti znala je da je sve u redu. One su bile znak da treba da otvori oči, da udahne vazduh, da živi. Sve je bilo kao nekad, poznato i sigurno. Nije bila sama. Živela je u dobrovoljnom izgnanstvu od sveta i bila je srećna. Iznova i iznova je koračala utabanom stazom prošlosti, znala je svaki naredni trenutak, svaku narednu reč. Bez trunke napora uspevala je da napravi prelepu stvarnost i povremeno, ali samo povremeno, je uviđala da je ta stvarnost samo iluzija. Načinila je sve ni od čega, zato što je ljubav bilo srce onoga što su nekada delili.
Prvi put kada je videla sebe onakvom kakva istinski jeste, izgubljena u vremenu i prostoru, znala je da je došao drugi kraj. Čudna ali predvidiva posledica njenog života bila je da je postala usamljenija nego ikad. I toga je postala svesna.

Sačekala je još jednu noć da padne, još jedno jutro da osvane a zatim je napravila izbor. Tog jutra neće čuti REČI. I nije ih čula. Utonula je u crnilo sa verom u novo rađanje. Dan kada će ponovo biti zajedno tek treba da osvane, a ona je rešila taj dan da sačeka.