I nebo danas evo plače. Gorko. Beznadežno i neutešno. Kao da sam Gospod Bog žali mene i moju sudbinu. Kao da tamni oblaci žalosno nariču nad mojom glavom. Kao da se sumorne kišne kapi samilosno trude da speru i sobom odnesu svu ovu moju tugu koja se svakog časa sve teže i nepodnošljivije tovari na moje sparene, sagorele i osušene, krhke grudi koje stenju teško škripeći pod teretom sudbine. A senke neke mračne, senke bliske prošlosti, vise zlokobno nad mojim čelom preteći da mu oči sklope, da mu vid pomrače, da mu usne oneme i za dugo vreme ih uzdahom nemoći pokopaju. Zašto sve mora baš tako da bude? Ona nema vremena, ja ga nemam, ni ti, ni on, niko više nema bar malo vremena i za neke druge, a ne samo za samog sebe. To nezaustavno vreme! I njegova takođe prokleta sudbina koja ga svakog trena neumorivo goni napred, napred u smrt! Da, da, na nesreću našu ljudsku, čak i to vreme mora jednom u svoju smrt. Nemoćno vreme. Izgubiće se jednom bez ikakvog traga u ništavilu iz koga je jednom u život ovaj kosmički stiglo i zavladalo svime pa konačno i nama ljudima. Da! I ono će se jednom izgubiti ovako isto kao što se ljubav ova moja sprema da se uskoro izgubi u ovoj prašumi od života nagomilanog očajem koji se svakog dana sve više taloži na našim tako brzo ispijenim ljudskim dušama. Oh, kako boli! Boli! Ovaj suvi, ovaj vreli, ovaj sveprisutni i jedva podnošljivi bol što mi svojim krvavim perom ovako surovo rezbari grudi i prinuđuje ih na ove teške uzdahe koji zakidaju tolike dragocene gramove životnog daha. Zašto Gospode Bože, ili možda pre zašto Gospode Đavole, nijedna ljubav ne može proći bez tog bola koji je neizbežni pratioc svake ljudske sudbine pa ma kakva da je ona? Ili je bila. Ili će biti. Zna li ko da mi da neki odgovor na ovo neshvatljivo pitanje? Znaš li Bože? Znaš li Đavole? Znate li ljudi? Ja ne znam. Nikako ne znam. «Ah!» Kako je to sve prokleto? Ili sam samo ja prokleta, ko će znati? Tek, tako je. Sada, u danima zrelog proleća, u vremenu kada sve oživljava ova moja, tj. ova naša, ljubav mora umreti. Evo, osećam! Osećam jasno kako mi u grudima zamire postepeno jedan po jedan nerv već koliko do juče sav nabrekao vatrenom buktinjom ljubavi što se je na sve strane rasprostirala svojim životvorno šarolikim zracima raskošne svetlosti! A sada ta buktinja neprimetno, ali osetno, iz trena u tren sve više sagoreva, gasi se, hladi i pretvara se u pepeo iz koga se više nikada neće povratiti u ovaj život. Baš isto ovako kako se i ovaj opustošeni razum moj, evo, iz časa u čas pretvara postepeno u prah i pepeo iz koga je jednom u život hrabro zakoračio. Eh, sudbino! Sudbino naša ljudska nerazumljiva. Kako je teško izaći na kraj s tobom? Bar meni, a njoj ne znam. A tako bih volela da saznam. Da čujem kako joj je. Da naslutim je li je i njoj tuga ova neizmerna danonoćna pratilja neizbežna postala. Ko zna, možda i ona, ovako isto kao ja, svoju ljubavnu muku muči u uzaludnom traganju za nekim smislom u kome se može pronaći opravdanje za ovu silnu nemoć što izbija iz svakog damara života kada ga ljubav napusti i zauvek ga ponovo preda prvobitnom carstvu samoće iz koga je, u nekom bližem ili daljem trenutku, ona u radosnu zajednicu jedinstva suprotnosti potekla.
Нема коментара:
Постави коментар