LJUBAV.....

Svi smo mi dospeli u ovozemaljsku bastu koja se zove zivot. Staze kojima hodamo su razlicite,preplicu se i razilaze,mi tecemo kao vreme,radujemo se, smejemo, patimo, bolujemo i sto je najvaznije...Volimo...
Tako sam i ja zavolela... Brzo, nepromisljeno, totalno blesavo...
Zavolela sam tako lako a tako sam tesko znala to da pokazem...Mozda je to moja najveca mana a mozda cak i najveca vrlina...mozda cu upravo zbog toga uspeti da sacuvam svoje srce u jednom komadu sto retko kome polazi za rukom u ovom svetu punom lazi, prevara i neiskrenih ljubavi... A sa druge strane covek bez ljubavi je samo mrtvac koji dise, nista drugo do nekoliko slucajnih imena i datuma...

Ljubav je cudna stvar... Danas je sve leprsavo i lepo i mi ususkani u svojoj ljubavi sijamo od zadovoljstva a sutra... Sok... Ugledamo onu stranu stvarnosti, onu stranu zivota koju juce nismo poznavali, svi lepi trenutci ispare a u nama ostaje jedino osecaj gorcine,usamljenosti i neobjasnjive tuge... Da li je onda nase srce vredno da ga zrtvujemo zbog nekih lepih zelenih ociju? Ociju koje su tu uz nas,bodre nas i prate kroz zivot a onda odjednom nestanu kao da nikada nisu postojale, a nase srce ostane samo, napusteno i ranjeno...? Ocigledno da jeste cim je toliki promet!!! Danas se srca poklanjaju tako nepromisljeno i brzo da je gotovo nemoguce sacuvati ih... Da li su ljudi poludeli ili i dalje ne shvataju da je srce ono najvrednije sto poseduju?
Mozda su ipak ljudi u pravu... Mozda srce ipak treba staviti na kocku i cekati da naidje ono koje ce kucati u istom ritmu... Mozda je ta neizvesnost ono sto u stvari cini ljubav a kada bi sve bilo ocigledno i lako ljubav verovatno vise ne bi bila to sto je sada... Zbog toga ne ljudi ne treba da se opiru kada ih pogodi Amorova strelica a jos gore da beze od toga i stide se da pokazu svoju zaljubljenost, taj najlepsi osecaj na svetu...

Putevi ljubavi su veoma cudni i satkani su od bezbroj trenutaka. Svaki je poseban i neponovljiv. Svaki prezivljeni dan i prespavana noc samo su delici ogromnog mozaika. Nikada se jedan prezivljeni trenutak nece ponoviti i zato treba voleti i biti vojen u svakom trenutku, tokom ovog celog kratkog i nesavrsenog zivota... A ja bih to verovatno prvo trebala da naucim sebe...

Prolece

Kazu,prolece je najlepshe godishnje doba. U prolece nastaju zivoti,sve se radja i cveta. A zapravo i jeste najlepshe...
Dani su topliji i Sunce se osmehuje dok nam pruza svoje zlatnozute zrake. Nebo je vedro uz koji beli oblachak,a kisha je topla i blaga. Ptice se vracaju i divno je ponovo se probuditi uz njihovi pesmu.Livade su ponovo sharene...To more cveca se shareni od maslachka,ljubichice do raznih trava i zbunja. Pchele slecu sa cveta na cvet,mravi ponovo vredno rade i nishta vishe nije kao zimi. Zivot se ponovo vraca! U shumama se probijaju sunchevi zraci kroz josh uvek ogolele grane i dopiru do biljaka prolecnica koje zameljuju pokrivach od lishca shto tu stoji josh od jeseni. Drvece polako oblachi svoje raskoshne zelene haljine ili cveta i opija me svojim mirisom. Deca se igraju napolju,ljudi sredjuju dvorishta a ja napokon mogu vishe vremena da provedem u prirodi. Dovoljno je da posmatram prirodu kroz prozor i da budem srecna. A kako da ne budem srecna? Hladni dani su napokon otishli a sa njima i moje loshe raspolozenje!
Sedim ispod drveta,slusham zujanje pchela i osetim blag povetarac na mom licu. Uzivam u ovom trenutku i znam da volim prolece!

Pesma...

Polako ne mogu da razlikujem šta mi više nedostaje,
Da li tvoj dodir, ili onaj poljubac što nebeski postaje
Kada nevino približiš usne, koje su poput latica cveta,
I tada sve postane deo mašte i plod nekog lepšeg sveta.

Beže mi sati,dani postaju nekontrolisani i neuhvatljivi,
Čudni snovi koji kruže po mojoj mašti su sada stidljivi
Jer gubim osećaj ljubavi, ponestaje mi hrabrosti i moći
Dok se kajem i utapam u neodoljiv čar ove uklete noći

Ne znam ko sam i šta sam sada bez tvojih reči i tebe
Ne znam hoću li osetiti ikada sigurnost ako nisi uz mene
Moj anđeo čuvar se skriva iza oblaka i posmatra od gore
Tačno osetim svaku suzu kako dopunjava beskrajno more

Čitam ljubavne romane za utehu,opet gušim se u samoći
Lažem sebe iz dana u dan i verujem da će mi to pomoći
Ja nisam ta koja ume da voli, mene niko ne treba da moli
Ali opet nije mi jasno zašto se kidam i zašto me toliko boli...

Nešto postoji u tvom osmehu koji me vodi negde daleko
Gde ne postoji tuga, tama sve je krhko i sasvim meko
Gde se moje kameno srce polako drobi i ostaje samo prah
I tada u tvojim očima smo samo ti i ja, nepostoji strah...

Mogu da nastavim da tugujem, lutam i tražim fraze
Sve više se slamam poput porculanske stare vaze
Moraću da odolim tvojim bistrim očima koje me mame
Da učinim istu grešku i opet upoznaju sa pojmom tame

Lazna ljubav

Sad sam tu...I neznam zasto bas na ovo mesto...Mozda jer tu prvi pat si mi ukrao srce kad si mi rekao Volim te.Cudi me,kao nisam primetila tvoj lazan sjaj u oci,ili mozda nisam htela uopce da primetim.Kao da smirim ovu opsesiju?Kao da sebi objasnim da je ovo kraj?Ponekad te gledam i u snu,ali uvek kad te dodirnem probudim se...Zivot je kao lopta...Zar se nesecas,pre neki dan podario si mi ruzu,sunce je sijalo u moju kosu,a danas nebo place,bas kao i moja dusa.Tako mi je lakse,jer bar nebo razume moju bol...Osecam strasnu bol u grudima,kad se setim onog dana kad si mi rekao da zasluzujem nesto bolje od tebe...Tada sam shvatila da nije tacno da covek uvek zeli najbolje za sebe...Sad gledam u nebo,i pitam bez glas STA JE OSTALO OD NAS?
Nisam dobila odgovor,ali sam sigurna da jedino sta je ostalo od nas je samo ruza koja je uvenula,i ova bol koja uvek ostace u mojim grudima...

Nagla oluja

Strasna vrucina!Nigde cvrkuta pticice,nigde daska vetra.U mom kraju to se cesto dogadja leti.
Na drvecu,lisce je vec suvo,kao da je jesen! trava moli za milost,za malo kisice,za malo svezeg vazduha.Na livadama,ulicama,trotoarima nigde zive duse.Svi su se posakrivali u kuce i sklonista.Cak se i klasje zita ukrutilo,ne mrda. Sunce przi kao u pecnici,kao u samom paklu,kao da zemlja otvorila i propala u pakao.
Najednom,tracak nade se pojavi.Nad zemljom se nadvijao crni oblak.Svima se vratio osmeh na lica.Poce lagana kisica.Zivotinjice izadjose da se osveze.Vrapcici skakutase po ulici,ptice su plesale svoj ples na nebu,macke i psi su se druzili.Sve je bilo veselo.
Ali,ta kisica,taj tracak nade u toj vrucini,se pretvorio u najgori kosmar ikad.Iz oblacka napravi se dva,iz dva cetiri.Oblaci crni prekrise nebo.Poce padati jaka kisa,kakvu niko u tom gradu video nije.Dunu sila vjetar i drveca se povijahu sve do zemlje.Poce grad.Ljudi koji su do malopre bili veseli zbog kisice sada su se opet posakrivali u svoje kuce,plaseci se strasne oluje.Oluja je bivala sve jaca i jaca.Drvece je letelo,crepovi kuca i delovi fasade su se vukli po ulicama.Blokiran je saobracaj.
Konacno,i taj kosmar prodje.Sveje delovalo kao ruzan san,a posledice su bile katastrofalne.Sve,apsolutno sve kuce su bile unistene,park je izgledao kao Sahara,a same ulice opustosene.Sve je izgledalo tako tuzno.Ljudi su plakali prepustajuci se nemilosrdnoj sudbini.Mnogi su ostali bez domova.
I tako se,od same jedne zelje za malom,slabasnom kisicom,sve pretvorilo u najgoru nocnu moru.To je dokaz da ponekad dobijemo mnogo vise nego sto zaista zelimo,i sto nam moze doneti velike posledice.

Kako nam malo fali da budemo srecni

Neko je jednom rekao-CUDNO JA KAKO NAM JE MALO POTREBNO DA BUDEMO SRECNI,A A JOS CUDNIJE STO NAM TO MALO UVEK NEDOSTAJE.
A ja dodajem-ako smo sa prijateljima i to malo cemo lakse postici kada su uz nas oni koji nas podrzavaju.
Istina o prijateljstvu je da se bez njega ne moze ziveti. Sa prijateljima se mozemo tesiti saznanjem da bez obzira na to kolik smo losi, postoje losiji. Pravi prijatelj bi uvek trebao da bude tu, uz nas, da nas utesi i saslusa. Treba razlikovati prijateljstvo od drugarstva, jer je ono mnogo dublje, dragocenije, lepse i duze traje. Ona prava prijateljstva traju cak iz skolske klupe pa do groba. Prijateljstvo je jaka veza imedju tebe i tvog prijatelja.
Moja najbolja drugarica/ drug se zove......Nase prijateljstvo traje jos o prvog razreda, i ono je pravo a ne kao ona lazna koja je raspuknu jako brzo. Ona ume da me saslusa, kad mi je tesko, ume da me utesi, kad niko za mene nije bio tu, ume da se smeje zajedno sa mnom, ume da place, ona je pravi prijatelj.
Treba pomoci prijateljima, kad im je tesko, a ne dokazivati se kad su oni vec propali.
Na kraju necemo pamtiti reci nasih neprijatelja, vec cutanja nasih prijatelja. Nemoguce je odrediti trenutak radjanja prijatelja.
Onaj ko ti drzi ruku, adotice srce je pravi prijatelj.
Svako vidi kako izgledas, mada samo pravi prijatelj zna ko si ti ustvari.
Mozda je Bog zeleo da tokom zivota upoznas razne ljude, zato da mozes da cenis i budes zahvalan kad upoznas one prave.

Istina je da ne cenimo ono sto imamo sve dok to ne izgubimo. Tako je i sa prijateljstvom, treba ga ceniti i postovati dok ga jos imamo.....

Jedan trenutak pozne jeseni...

Svuda je tisina,sve je tako tiho,tako carobno.
Priroda je obukla svoju najlepsu haljinu koja neprestano zraci bojama koje svako zivo bice voli-bojama jeseni.Cela priroda je potopljena veselim bojama zlatnog Sunca.Taj carobni prizor ogleda se u mojim ocima.Priroda je ukrasena senkama visokog drveca,leptirima,raznim sitnim stvorenjima,Suncem....Suncem koje se nalazi medju oblacima, i pticama,na ostrom plavom horizontu.U tom plavom prostranstvu oseca se nepoznati miris.Reka u kojoj se niko ke kupa sluzi kao ogledalo za mlado sunce.Osecam kao da mogu da ga dodirnem.Kao da mogu da spojim ono sto je daleko.Sve veca tisina.Tisina u kojoj se cuje sve veci uzdah. Stojim pred tom galerijom prelepih slika i unosim se u neki novi svet.
Stojim u mestu kao omadjijana i obuzima me to osecanje radosti.